Srž neke epohe možda ćemo najlakše sažeti ako se umesto na najizrazitije odlike koje definišu njenu društvenu i ideološku strukturu, usredsredimo na potisnute sablasti koje je progone, na sablasti koje obitavaju u misterioznom prostoru nepostojećih entiteta, ali koje uprkos tome uporno traju i vrše uticaj. Pošto sam poreklom iz Slovenije, dela bivše Jugoslavije, danas sam izgleda predodređen da govorim o takvim sablastima: zar jedan od glavnih klišea o Balkanu nije to da je on deo Evrope koji progone zloglasne ‘sablasti prošlosti‘, onaj deo koji ništa ne zaboravlja i ništa ne uči, koji i dalje bije vekovne bitke, dok je ostatak Evrope zabavljen ubrzanim procesom globalizacije? Tu, međutim, nailazimo na prvi paradoks Balkana: čini se da u očima Evrope i sam Balkan poprima poseban status koji je progoni – zar post-jugoslovenski Balkan, taj vrtlog (auto)destruktivnih etničkih strasti, nije sušta suprotnost, skoro neka vrsta fotografskog negativa, tolerantne koegzistencije etničkih zajednica, neka vrsta multikulturalističkog sna pretvorenog u košmar? Zar i sama neodređenost i promenljivost balkanske geografije ne ukazuje na njegov sablasni status? Kao da ne postoji konačan odgovor na pitanje ‘Gde počinje Balkan?‘ – Balkan je uvek negde drugde, malo dalje na jugoistok…
Posebnu pažnju trebamo posvetiti razlici između ‘postmodernog’ rasizma, koji sada bjesni Evropom, i tradicionalnih oblika rasizma. Staromodni je rasizam bio izravan i brutalan – ‘drugi’ [Židovi, crnci, Arapi, Istočnoevropljani...] lijeni su i nasilni, urotili su se protiv nas, podrivaju supstancu našeg nacionalnog identiteta itd. Novi je rasizam, pak, ‘refleksivan’ i otud se može javiti pod krinkom svoje potpune suprotnosti – antirasizma. Zbog njegova oslanjanja na teorije antropološkog kulturalizma, Etienne Balibar je taj novi stav imenovao ‘metarasizmom’. Prema Balibaru, ”nema rasizma bez teorije”, kako svaki rasistički kompleks izražava ”nasilničku želju za neposrednom spoznajom društvenih odnosa”, on mora izmišljati teorije što ih mase mogu neposredno dokučiti. (Etienne Balibar, ”Is there a ‘Neo-Racism’?” u: E. Balibar i E. Wallerstein, Race, Nation, Class: Ambiguous Identities [VERSO, LONDON 1991], str.19) Dok se stari rasizam temeljio na biološkoj razini, rase za ‘metarasizam’ više nisu zasebne biološke jedinice, te ih je on uvijek spreman priznati kao proizvod slučajnih povijesnih prilika. Prema Balibaru, taj je novi ”diferencijalni rasizam” zapravo ”rasizam bez rasa”; on rasne napetosti poima u uvjetima nekompatibilnosti kulturalnih razlika, životnih stilova, tradicija itd. No, činjenica je da u tom rasizmu sama kultura funkcionira kao ‘prirodna’ određujuća sila: metarasizam apriorno zarobljuje pojedince i skupine u njihove kulturalne genealogije. ‘Metarasizam’ poima kulture kao fiksne entitete i očajnički pokušava očuvati ‘kulturalne distance’. On ”na prvi pogled, ne postulira superiornost tajnovitih skupina ili naroda spram drugih”, nego ’samo’ ”štetnost rušenja granica, nekompatibilnost životnih stilova i tradicija”. (Balibar, Ibid. Str.21) Istodobno taj novi rasizam kulture dijeli na ‘univerzalističke’ i ‘progresivne’ na jednoj, te na ‘partikularističke’ i ‘primitivne’ na drugoj strani. Prvi, ‘progresivni’ tip kulture obično je evropskog porijekla, dok drugi, ‘primitivni’ tip predstavljaju egzotične, plemenske kulture, spram kojih možemo iskazivati divljenje ili stanoviti antropološki interes, no uz obaveznu distancu. (Inače, jedini oblik multikulturalizma koji nije ‘metarasistički’ jest mišljenje koje kulturni background prepoznaje kao nešto slučajno, nešto što nas određuje bezostatno. Tu je na djelu apstraktna teza kantovskog cogita, nesupstancijalni pojam subjekta koji ima neophodnu distancu spram kulturnog backgrounda.)
Kako, primjerice, ‘metarasist’ reagira na neonacistički napad na žene turskog porijekla? Nakon što izrazi svoje zgražanje ned neonacističkim nasiljem i iskreno ga osudi, brzo će dometnuti da se te žalosne događaje ipak mora promatrati u njihovu kontekstu. Da su oni pervertirani izraz stvarnog problema, naime toga da u našem suvremenom Babilonu iskustvo pripadanja jasno ograničenoj etničkoj skupini, koja daje smisao životu pojedinca, ubrzano propada. Da su pravi krivci, otud, kozmopolitski zagovaratelji ‘multikulturalizma’ koji podržavaju miješanje rasa i time pokreću prirodne mehanizme samoodržanja. Ukratko, ‘metarasizam’ odobrava aparthejd kao krajnji oblik antirasizma, kao pokušaj sprečavanja rasnih napetosti i sukoba. (Ili, da citiramo jedno pismo objavljeno u Newsweeku [26/10/1992]: ”Možda je iz osnova neprirodno da različite rasne ili etničke skupine žive zajedno… Premda nema isprike za napade na strance u Njemačkoj, sami Nijemci imaju svako pravo inzistirati da njihova zemlja ostane etnički njemačka.”) Kako ‘metarasisti’ više ne govore o rasama, ljude drugih kulturnih tradicija nazivaju ‘useljenicima’, a promjenama liberalnih zakona o useljenju pokušavaju uspostaviti novi oblik aparthejda. To je zorno oprimjerenje Lacanove tvrdnje kako ‘nema metajezika’: nema razlike između metarasizma i rasizma; metarasizam je čisti rasizam, k tomu još opasniji, jer se izdaje za vlastitu suprotnost, zagovarajući rasističke mjere kao sredstvo borbe protiv rasizma.
ovo bi moglo da bude nešto kao tajna dobre i preukusne soje:) naravno nema nikakve tajne, ali ima umeća. koje ja na primer ne umem. pojma nemam. možda se baš i ne trudim da naučim – kad imam ivana koji soju pravi savršeno! većina soje koje sam probala je inače strašno bezukusna i loše spremljena. a stvar je samo u tome da se nešto sa njom uradi i onda je ona mmmmmm. prvo. za sojine šnicle. je potrebno obariti soju (paziti da se ne prekuha i ne raspadne). u vodi u kojoj se bari soja mogu se dodati i neki jači začini, ivan stavlja lovorov list. e sad. najvažniji deo. pošto je ta čisto skuhana soja puna vode i prilično je bezukusna, jako je važno DOBRO OCEDITI SOJU. ivan je opere u hladnoj vodi (da bi se rashladila) i onda je cedi rukama, vrlo temeljito. ja sam je pokušavala cediti pritiskanjem viljuškom. no nikad nije bila tako dobro oceđena kako to ivan sa prstima. ahh ti ivanovi prsti:) i onda kada je soja isceđena, dovoljno je uvaljati je u pravu smesu i pohovati. što se tiče smese, tu ima mnogo kombinacija. jedna od naših omiljenih je :: od ukupne količine brašna – dve trećine su integralno brašno, a jedna trećina kukuruzno brašno (ovo kukuruzno brašno daje taj poseban hrskavi okus). od začina – proprženi ruzmarin (ali ako neko ne voli ruzmarin, može sremuš ili bosiljak ili nešto drugo (u anandi smo otkrili kombinaciju sa kuminom)) + vegeta. onda se doda voda i dobro se pazi da se postigne određena gustoća – gušće od testa za palačinke, ali ne ni pregusto. gustina treba da je takva da kada se ubaci parče soje – smesa mora da se dobro uhvati. i onda se pohuje. ivan pohuje u nerafiniranom sojinom ulju. inače ga ni za šta drugo ne koristimo osim za prženje i pohovanje soje, ovako sirovo ima jak ukus i miris, ali kada se soja u njemu ispohuje/ispeče, upije i to nešto fino od tog ulja. i onda je još više mmmmm. nekad može soja pre stavljanja u smesu i da se premaže senfom. mi više volimo da dodajemo senf na kraju. što se tiče komadića soje, oni se isto prvo obare, pa DOOOBRO OCEDE, pa se uvaljaju u smesu od brašna i začina – bez vode. onda se tako pobrašnjeni i pozačinjeni prže u ulju. negde na pola prženja ivan dodaje i sitno seckani luk. taj luk seckam ja, tako da ima i neke koristi od mene:)
U jednoj od najinovativnijih teorijskih knjiga posljednjih dvadesetak godina, «Neukom učitelju – pet pouka iz intelektualne emancipacije[1]» Jacquesa Rancièrea, njezina glavnog junaka Josepha Jacotota nalazimo u jednom u nizu mnogih njegovih pedagoških nestašluka. Objašnjavajući učenicima da se sve nalazi u svemu, da samo treba početi govoriti o onomu što vidimo i da će nas taj govor povezati s mnogim drugim stvarima i činjenicama, u razredu se pojavljuje muha koja bezglavo zavrluda. Nakon što je jednom učeniku naložio da govori o smrti ateista, Jacotot drugom učeniku nalaže da govori o letu muhe[2]. Nakon provale smijeha u razredu i Jacototove napomene da sada treba govoriti, a ne smijati se, učenik je ipak tijekom osam minuta pred svima demonstrirao svoju imaginaciju o toj posve banalnoj temi.
No, temeljna teza knjige je da banalna tema ne postoji. Ne postoji povlašteno mjesto istine ili njezina očitovanja. Postoji samo ono što vidimo, čujemo ili dotaknemo, dakle svijet osjetilnoga i ono što o njemu možemo reći odnosno napisati. Točnije, pitanje istine izbija, kao što nas nas podsjećaju Novalis ili braća Schlegel, iz bilo kojeg fragmenta svijeta. Po istim tim piscima ranog njemačkog romantizma, svaki taj fragment u sebi sadrži potecijalno novi ili mogući svijet te može činiti cjelinu s bilo kojim drugim fragmentom. Ono dakle što Jacotot izražava pedagoškim načelom sve je u svemu, već sadrži izvjesna kozmologija ranog njemačkog romantizma. Continue reading Let muhe ili o dijabolici znanja
o da. konačno. svi*e smo je znali već napamet, ali evo sad je imamo i u rukama. prva zbirka nenadjebive ljudice asje bakić. MOŽE I KAKTUS, SAMO NEKA BODE. imamo je u rukama, iako je bodljikava i vragolasta. jebiga, neodoljiva je, kao supermen sa sisama. politična, pornografska, ironična, satirična, otrovna, opojna, feministična i opominjuća, poetika asje bakić je VRLO poseban arsenal oružja u razjebavanju stereotipa. i da, asja, zbilja zaslužila si didin orden za hrabrost!
”histerični simptom ne nosi smisao sa sobom, već mu je on pridodat, kao da je prilepljen i za svaki slučaj smisao može biti drugačiji, zavisno od prirode potisnutih misli koje teže da se izraze” S. FREUD
‘’svako putovanje je histerički napad” J. ŠALGO
”histerija, ki je bila včasih povezana s čarnovniškimi procesi, je zdaj postala sestavni del javnega življenja, gledališč in kabaretov, Chat Noir in Folies Bergeres, kjer so pevci, igralci, plesalci in pantomimiki oponašali nenavadne, odsekane in izumetničene gibe histeričnega napada” E. BAHOVEC
”histeričar, samom svojom upitnošću, ‘pravi šupljinu u Drugom’; on svoju želju doživljava upravo kao želju Drugog. to će reći, histeričan subjekt je u osnovi subjekt koji sebi postavlja pitanja sve dok pretpostavlja da Drugi poseduje ključ odgovora, da zna tajnu.” S. ŽIŽEK
ne volim da gulim krompir. nisam sigurna ni da li mogu reći da volim da kuham uopšte. ako moram da biram između kuhanja ili textova ili muzike ili ljubljenja… onda sve pre nego kuhanje. no volim da jedem kuhano. totalno sam navučena i namamljena na zdravu i ukusnu hranu koja bombarduje telo nečim mmmmmm. mmmmmmusaka je jedno od takvih jela, musaka na ivanov način – jer on ima strpljenja za krompir. ivan je majstor za pohovanja i za musake. ono što zovemo musakom, opet, nema veze sa navodno tradicionalnim i izvornim određenjima – jer tradicija i izvornost su nebitni, bitno je da nam hrana pleše na jeziku. musakom zovemo sve što ređamo između redova krompira i zapečemo u rerni. ključna stvar za tu sexy musaku je debljina krompira. to jest tankoća. ivan ume da iseče kolutove krompira VRLO tanko, može i nožem, no on je otkrio brži način pomoću ribeža i one strane koja ima tri proreza. tako tanak krompir kad se zapeče u musaki postaje u gornjem i donjem sloju hrskav, ali svuda sočan i pun ukusa koje dobija od ostalih sastojaka. ova musaku napravljena je od šampinjona, tofua, luka, oraha i začina. od začina dodata je biovegeta, kineska mešavina (koju volimo da dodajemo na sve vrste gljiva) i sremuš (jedan od najboljih začina, medveđi luk – sušeno lišće koje ima miris sličan belom luku). kombinacije i kvantni paketići musaka su uvek drugačiji. obožavamo musake u koje stavljamo ribanu bundevu ili spanać ili blitvu ili karfiol ili ili ili ili ili ili … mixevi začina i ostalih dodataka su također različiti. često sa krompirom i ostalim povrćem stavljamo tofu ili neki drugi biljni sir, a često dodajemo i žitarice. najčešće heljdu. na poslednji red krompira stavljamo sezam ili lanene semenke. ponekad prelijemo paradajz sokom. jedemo ih uz salatu. i ne gubimo vitamin c. to mi je samo omiljena pesma od CAN.
