Tunis, Egipat: kada istočni vetar počisti aroganciju zapada
Istočni vetar prevladava nad zapadnim. Do kada će dokoni Zapad na zalasku, „međunarodna zajednica“ onih koji još uvek veruju da su gospodari sveta nastaviti da deli lekcije lepog ponašanja celom svetu? Nije li apsurdno gledati uslužne intelektualce, vojnike propalog kapitalo-parlamentarizma koji čuvaju već nagriženi raj kako se zanose veličanstvenim narodima Egipta i Tunisa, samo kako bi te divlje narode naučili abecedu „demokratije“? Kakav bedan nastavak kolonijalne arogancije! U situaciji političke bede u kakvoj se nalazimo već tri decenije, nije li očigledno da smo mi ti koji treba sve da nauče od narodnih ustanaka koji su u toku? Ne moramo li mi hitno i veoma pažljivo da proučimo sve što je tamo dovelo do mogućnosti obaranje oligarhijskih, korumpiranih vlada kolektivnom akcijom, naročito u situaciji ponižavajućeg vazalnog odnosa prema zapadnim državama?
Da, moramo biti učenici ovih pokreta a ne njegovi glupi učitelji. Jer ti pokreti, genijalnošću svojih invencija, daju život principima politike za koje već dugo drugi pokušavaju da nas ubede da su zastareli. Naročito principa koji Mara nikad nije prestao da zastupa: kada se radi o slobodi, jednakosti, emancipaciji svi smo obavezani na pobunu.
Ima razloga za pobunu. Naročito jer se naše države i oni koji njima upravljaju (partije, sindikati i uslužni intelektualci) radije okreću upravljanju nego politici, radije zahtevima nego pobuni, radije „dirigovanoj tranziciji“ nego nagloj promeni. Ono na šta nas opominju narodi Egipta i Tunisa jeste da je jedina akcija po meri zajedničkog osećanja skandalozne okupacije državne moći – masovni ustanak. I, u ovom slučaju, da je jedini slogan koji može da sjedini svo mnoštvo u masi: „ti tamo, odlazi!“. Izvanredna važnost pobune, njena kritička moć, u ovom slučaju je to što taj slogan, koga ponavljaju milioni ljudi, daje meru onoga što će biti nesumnjiva i nepovratna prva pobeda: odlazak čoveka na koga se odnosi. I ma šta da se desi posle, ova pobeda narodne akcije, po svojoj prirodi ilegalna, ostaje zauvek trijumfalna. Da jedna pobuna protiv državne moći može biti apsolutno pobedonosna je pouka sa univerzalnom vrednošću. Ova pobeda zauvek naznačava horizont u kome se zajednička akcija izuzima iz autoriteta zakona, horizont koji je Marks nazvao: „odumiranje države“.
Jednog dana, slobodno povezani u oslobađanju stvaralačke snage, narodi mogu da se pojave iz umrtvljujuće prisile države. Upravo zbog toga, zbog te najveće ideje, pobuna koja zbacuje utvrđeni autoritet oslobađa entuzijazam bez granica.
Jedna varnica može da upali čitavo polje. Sve počinje samoubistvom zapaljivanjem jednog čoveka koji je ostao bez posla, kome je zabranjen bedna trgovina koja mu je omogućavala preživljavanje i kome jedna pandurka lupa šamar da bi mu pokazala šta je u ovom prizemnom svetu stvarno. Ovaj čin se u nekoliko dana, nekoliko nedelja, širi sve dok milioni ljudi na udaljenom mestu ne uzvikuju radosni zbog početka sloma moći vlastodržaca. Otkuda ovakva fantastična ekspanzija? Širenje epidemije slobode? Ne. Kako poetično kaže Žan-Mari Glez (Jean-Marie Glaize) „revolucionarni pokret se ne širi zarazom, već rezonancijom. Nešto što se pojavilo ovde rezonira za senkom šoka izazvanog nečim što se pojavilo tamo“. Nazovimo ovu rezonanciju „događajem“. Događaj je naglo stvaranje, ne nove stvarnosti, već bezbrojne množine novih mogućnosti.
Počnimo ove refleksije o Savremenoj francuskoj filozofiji jednim paradoksom: ono što je najuniverzalnije istovremeno je i najposebnije. Hegel to naziva: konkretna univerzalnost. Sinteza onoga što je apsolutno univerzalno, koje se odnosi na sve, sa onim što ima posebno mesto i vreme. Filozofija je dobar primer. Apsolutno univerzalna, ona se odnosi na sve, bez izuzetka, ali u okviru filozofije egzistiraju moćne kulturne i nacionalne posebnosti. To je ono što bi mogli nazvati momentima filozofije u vremenu i prostoru. Filozofija je univerzalni cilj razuma i istovremeno ona koja sebe manifestuje u potpuno određenom trenutku. Uzmimo za primer dve naročito intenzivne i dobro poznate filozofske instance. Prva, klasična grčka filozofije između Parmenida i Aristotela od 5. do 3. veka pre nove ere: veoma inventivan, utemeljujući trenutak i naposletku kratkog veka. Druga: ona Nemačkog idealizma između Kanta i Hegela, preko Fihtea i Šelinga: još jedan filozofski trenutak, od kraja 18. do početka 19. veka, veoma kreativan i sažet u još kraćem vremenskom periodu. Dalje ću zastupati nacionalnu istorijsku tezu: – postojao je ili postoji, u zavisnosti gde ću postaviti sebe – francuski filozofski momenat u drugoj polovini XX veka koji se, toute proportion gardée (proporcionalno), može uporediti sa primerom klasične Grčke i nemačkog prosvetiteljstva.
Sartrovo glavno delo “Biće i ništavilo”, pojavilo se 1943.godine, poslednji rad Deleza “Šta je filozofija?” objavljen je početkom 1990-tih godina. Momenat francuske filozofije razvija se u periodu između ovo dvoje autora i obuhvata i Bašlara (Bachelard), Merlo-Pontija (Merleau-Ponty), Levi-Štrosa (Levi-Strauss), Altisera (Althusser), Fukoa (Foucault), Deridu (Derrida), Lakana (Lacan), Sartra (Sartre), Deleza (Deleuza) i možda mene. Vreme će pokazati da li je postojao Francuski filozofski momenat, a moja pozicija bi verovatno bila pozicija poslednjeg reprezenta. Totalitetu tog rada, koji se nalazi situiran između utemeljujućeg doprinosa Sartra i poslednjih radova Deleza, namenjen je termin “savremena francuska filozofija”. Može se reći da je to novi konstitutivni momenat filozofske kreativnosti, kako poseban tako i unverzalan. Problem je identifikovati ovaj poduhvat. Šta se dogodilo u Francuskoj, u polju filozofije, između 1940. i krajem 20. veka? Šta se to dogodilo oko gore pomenutih desetak imena? Šta je to što smo zvali egzistencijalizam, strukturalizam, dekonstrukcija? Da li je bilo istorijskog i intelektualnog jedinstva u tom momentu? Ako jeste, kakvo je to jedinstvo bilo?
Pristupiću ovom problemu na četiri različita načina. Prvo, poreklo: odakle dolazi ovaj trenutak, šta mu prethodi, kada se rađa? Sledeće, koje su glavne filozofske operacije preduzete? Treće i ujedno fundamentalno pitanje je povezanost ovih filozofa sa književnošću, a još više veza između filozofije i književnosti u ovom periodu. I najzad, stalna diskusija koja je postojala tokom ovog perioda između filozofije i psihoanalize. Poreklo, operacije, stil i književnost, psihoanaliza: četiri načina uz pomoć kojih ćemo pokušati da definišemo savremenu francusku filozofiju.
U saopštenju koje smo upravo čuli, g. Filip Frenk (Philip Frank) objasnio nam je da se razlozi za prihvatanje, ili protiv prihvatanja, izvesnih naučnih teorija ne svode uvek na razmatranje tehničke vrednosti dotične teorije, tj. na njenu sposobnost da nam pruži jedno koherentno objašnjenje fenomena o kojima je reč, nego to prihvatanje zavisi, veoma često, od mnogobrojnih drugih činilaca.
Tako, na primer, u slučaju kopernikovske astronomije trebalo je birati ne samo između jedne prostije i druge, složenije teorije o nebeskim kretanjima, nego i između jedne fizike koja je izgledala jednostavnija (Aristotelove) i druge, koja je izgledala složenija; između poverenja u čulnu percepciju – kao što je tako dobro zapazio Bekon (Bacon) – i njenog odbacivanja u korist teorijske spekulacije, itd.
Potpuno se slažem sa g. Frenkom. Žao mi je samo što nije išao dovoljno daleko i što je, u svojoj analizi, propustio da govori o uticaju koji vrši filozofska supstruktura, ili ‘horizont’ konvergentnih teorija. Zaista sam duboko uveren da je uloga te ‘filozofske supstrukture’ bila veoma značajna, i da je uticaj filozofskih koncepcija na razvoj nauke bio isto tako veliki kao i uticaj naučnih koncepcija za razvoj filozofije. Mogli bi se navesti mnogi primeri tog uticaja. Jedan od najboljih, a to je ovaj koji ću vam ukratko izložiti, pružilo nam je postkopernikovsko razdoblje nauke, razdoblje koje se, obično, svuda smatra kao doba postanka moderne nauke; hoću reći, nauke koja je vladala evropskom mišlju skoro tri veka, grosso modo, od Galileja do Ajnštajna (Einstein) i Planka (Planck), ili Nilsa Bora (Niels Bohr).
Stoga vam, bezmalo, i ne moram reći kako taj propust Filipa Frenka smatram veoma ozbiljnim, i dostojnim žaljenja. Ali, istinu govoreći, taj propust je tako reći normalan. Jer, dok se mnogo govori o uticaju naučne misli na razvoj filozofskih koncepcija, a to se čini s pravom pošto je on očevidan i utvrđen – dovoljno je pomenuti imena Dekarta (Decartes), Lajbnica (Leibniz), Kanta – nasuprot tome, govori se mnogo manje, ili se čak uopšte ne govori, o uticaju filozofije na razvoj naučne misli. Osim ako se ovaj drugi uticaj ne pomene – kao što to ponekad čine pozitivistički nastrojeni istoričari – samo da bi nam se saopštilo kako je, u stara vremena, filozofija stvarno uticala na nauku, pa čak i njom vladala, i kako baš tome antička i srednjovekovna nauka duguje svoju jalovost; ali da se, počev od naučne revolucije u XVII veku nauka pobunila protiv tiranije te tobožnje reginae scientiarum, pa njen napredak pada upravo istovremeno sa njenim postepenim oslobođenjem i postavljanjem na čvrstu osnovu empirije. To oslobođenje nije izvršeno odjednom – avaj, kod Dekarta, pa čak i kod Njutna, nalaze se još tragovi metafizičke spekulacije, i trebalo je čekati do XIX veka ili čak do XX, da bi se prisustvovalo njihovom potpunom iščezavanju – do čega je, najzad, ipak došlo zahvaljujući Bekonu, Ogistu Kontu (Auguste Comte), Ernstu Mahu (Ernst Mach) i Bečkoj školi.
Krajem prošlog stoljeća još je vladala, kao što svak znade, flogistička teorija koja je pojašnjavala prirodu svakog sagorijevanja, govoreći da se pri sagorijevanju jednog tijela oslobađa drugo hipotetičko tijelo, apsolutno gorivo, kojemu se daje ime flogiston. Tom se teorijom mogla objasniti većina tada poznatih kemijskih pojava, premda se u određenim slučajevima uvijek vršilo nasilje nad činjenicama.
I evo, Pristley je 1774. pokazao jednu vrstu zraka koji je bio ‘’tako čist ili tako slobodan od flogistona, da je običan zrak u usporedbi s njim izgledao već pokvaren’’. On ga je nazvao ‘’deflogistizirani zrak’’. Malo zatim, Scheele je u Švedskoj pokazao istu vrstu zraka i dokazao njegovo postojanje u atmosferi. Štoviše, on je ustvrdio da taj plin nestaje kad u njemu izgara tijelo, ili kad izgara neko tijelo u običnom zraku, te ga je nazvao ‘’vatrenim zrakom’’…
Pristley i Scheele su obojica prikazivali kisik, ali ne znajući što čine. Oni se ‘’nisu mogli osloboditi kategorija ‘flogistona’ kakve su zatekli’’. Elemenat koji će izvrgnuti cjelokupan flogistonski pojam (die ganze phlogistische Anschauung umstossen) i revolucionirati kemiju, ostao je u njihovim rukama neplodan.
Ali Pristley je odmah priopćio svoje otkriće Lavoisieru u Parizu, a ovaj je polazeći od te nove činjenice (Tatsache) podvrgao ispitivanju cijelokupnu flogistonsku kemiju. On je prvi otkrio da je nova vrsta zraka novi kemijski elemenat, te da u procesu izgaranja ne nestaje misteriozni flogiston, nego se novi element miješa sa tijelom, te je tako prvi kemiju postavio na njene noge, jer je ona u svom flogistonskom obliku hodala na glavi (stellte so die ganze Chemie, die in ihrer phlogistischen Form auf dem Kopf gestanden, erst auf die Füsse). I premda on nije, suprotno od onoga što jeste, istovremeno kad i Pristley i Scheele i neovisno o njima dokazao i prikazao kisik, ipak ostaje pravi pronalazač (der eigentliche Entdeckter) kisika u odnosu na onu dvojicu koji su ga samo prikazali (dargestellt), ni ne sluteći što (was) su prikazali.
Onako kao što se Lavoisier odnosi prema Pristleyju i Schellu, tako se i Marx odnosi prema svojim pethodnicima u teoriji o višku vrijednosti.
iz :: TOMAS KUN, STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
Da bismo videli kako su u naučnom otkriću blisko isprepleteni činjenička i teorijska novost ispitajmo jedan posebno čuven primer, otkriće kiseonika. Tri različita čoveka u najmanju ruku polažu legitimno pravo na to otkriće, a nekolicina drugih hemičara moralo je u ranim 1770im godinama, i ne znajući imati u svojim laboratorijskim posudama obogaćeni vazduh. Napredak normalne nauke, u ovom slučaju pneumatičke hemije, pripremio je temeljito put ka prodoru u novo. Prvi od onih koji polažu pravo da su došli do relativno čistog uzorka toga gasa bio je švedski apotekar K. V. Šele (C. W. Scheele). Mi bismo ipak mogli da njegov rad ne uzmemo u obzir, pošto nije bio objavljen sve dok otkriće kiseonika nije već nekoliko puta bilo drugde oglašeno, pa tako nije imao nikakvog uticaja na onaj istorijski obrazac koji nas ovde najviše interesuje. Sledeći po vremenskom redosledu koji je polagao pravo na to otkriće bio je britanski naučnik i duhovnik Džozef Pristli koji je skupljao onaj gas koji se oslobađao prilikom grejanja crvenog oksida žive kao jednu od stvari u podužem normalnom istraživanju različitih ‘vazduha’ koje je ispuštao veliki broj čvrstih supstanci. Tako proizvedeni gas on je 1774. godine identifikovao kao vodonični oksid, 1775., rukovođen daljim proverama, kao običan vazduh sa manjom od uobičajene količine flogistona. Lavoazije, koji je kao treći polagao pravo, započeo je svoj rad koji ga je odveo kiseoniku posle Pristlijevih eksperimenata iz 1774, a možda i na osnovu neke sugestije od strane Pristlija. Odmah početkom 1775. Lavoazije je izvestio da gas koji se dobija grejanjem crvenog oksida žive predstavlja ‘’samu celinu vazduha bez promene (sem te što)… izlazi čistiji, lakši za udisanje’’. Do 1777, verovatno uz pomoć druge sugestije od strane Pristlija, Lavoazije je došao do zaključka da taj gas predstavlja posebnu vrstu, jedan od dva osnovna sastojka atmosfere, do takvog zaključka kakav Pristli nikad nije bio u stanju da prihvati. (C. W. Scheele). Mi bismo ipak mogli da njegov rad ne uzmemo u obzir, pošto nije bio objavljen sve dok otkriće kiseonika nije već nekoliko puta bilo drugde oglašeno, pa tako nije imao nikakvog uticaja na onaj istorijski obrazac koji nas ovde najviše interesuje. Sledeći po vremenskom redosledu koji je polagao pravo na to otkriće bio je britanski naučnik i duhovnik Džozef Pristli koji je skupljao onaj gas koji se oslobađao prilikom grejanja crvenog oksida žive kao jednu od stvari u podužem normalnom istraživanju različitih ‘vazduha’ koje je ispuštao veliki broj čvrstih supstanci. Tako proizvedeni gas on je 1774. godine identifikovao kao vodonični oksid, 1775., rukovođen daljim proverama, kao običan vazduh sa manjom od uobičajene količine flogistona. Lavoazije, koji je kao treći polagao pravo, započeo je svoj rad koji ga je odveo kiseoniku posle Pristlijevih eksperimenata iz 1774, a možda i na osnovu neke sugestije od strane Pristlija. Odmah početkom 1775. Lavoazije je izvestio da gas koji se dobija grejanjem crvenog oksida žive predstavlja ‘’samu celinu vazduha bez promene (sem te što)… izlazi čistiji, lakši za udisanje’’. Do 1777, verovatno uz pomoć druge sugestije od strane Pristlija, Lavoazije je došao do zaključka da taj gas predstavlja posebnu vrstu, jedan od dva osnovna sastojka atmosfere, do takvog zaključka kakav Pristli nikad nije bio u stanju da prihvati.
MILENA STEFANOVIĆ. feminozofkinja. filozofkinja. hakerfakerka. pesnikinja. performerka. poetska eksperimentatorka. ne piše lirski, ali lirski piški.(u ovoj pesmi je objasnila kako nije u duhu srpskog jezika).
MULTIKOLOR-ANA
Uzevši čovek ženski
Iz prve rečenice
Interpunkciju
Pokupi izbriše izbriše
Kotrljajući slogove
Francuski francuski
koridori sna
Prekorači u ove reči
Ne osvrci se samo bezi!
Putevi magle imaju
Spokoj šina
Melodiju ljubičaste uspavanke
Davaj
Davaj
Ana Karenjina
Okrzngavši me štiklom
Po tastaturiuriuri
prepozna
namigne ljubicasto isceliteljski
Žena
u moru ogovaranja
konvencije na tabureima
Izbegavši propisanu smrt
Prelazi u drugi kontinuum
interpretacije
Voz razmrvljvajući voz
Srebrni avion
restart
Smejem ja smejem vas antigramatički
Rečenica pada van matricamaterica
CINGCONG
Peče
Boli
vrišti
iskače iz istih šina
Stranice zastarele konstrukcije
filmovi i elektroformati ane
Milijardu puta ponavlja se scenario
Bez šećera srebro curi
Vradzbina hibrida
Milijardu puta ponavlja se scenario bez šećera
Milijardu puta
Zar to nije definicija pakla
Scenario
Scenario
Molim pravi scenario!
Milijardu puta dobrodosli u pakao
Pakao non stop
Srebro curi
Plač ispred mikrotalasne
Vratite mi drugaricu
Vratite mi drugaricu
Izlazi iz kuhinje
Ja smejem antigramatički
r.e.m. faza u kolačima moje komsinice vise puta spaljivane veštice
SNEŽANA ROKSANDIĆ KARAN (1978). pesnikinja. AŽINovka. objavila pesme u antologiji Diskurzivna tela poezije, u časopisu ProFemina i prvu knjigu poezije (2005) Tokio je kocka u izdanju SKC Kragujevac. pre nego što je naučila da čita i piše, simulirala je pisanje. za mene, poetski je genijalna.
Poezija kao alat koji proizvodi stvarnost. Poezija kao alat koji u nekim slučajevima samo ponavlja stvarnost. Poezija kao alat koji je bučan. Na velikom poetskom maratonu, prvi put na sajmu knjiga, pesnici i pesnikinje će pokazati da poezije nema bez izvođenja. Pet sati čitanja, performansa, gestikuliranja, provociranja, tekstualiziranja, slemovanja, parodiranja, video projektovanja, mišljenja, šaputanja i poetskog lutanja, sabranost su sve popularnijih poetskih praksi. Na velikom poetskom maratonu, poetski radnici i radnice će rukovati rečima na različite načine, stvarajući prostor u kojem se poetski diverzitet usložnjava. Različite generacije, poetike, ukusi, stilovi, uticaji, konstrukcije, improvizacije… rezultat su različitih oruđa u poetskoj fabrici. 30. oktobra (SUBOTA) od 13.00h do 18.00hpoetska fabrika radiće punom parom u svim smenama, pogonima i postrojenjima poezije!
poetski radnici i radnice ::
”U SNU ŽIVIM, U SNU DIŠEM” LAZA KOSTIĆ (Ivana Sarić, Milena Stefanović, Dragana Despotović ^ Maja Solar), Dubravka Đurić, Nemanja Arsović, Vladimir Kopicl, Jelena Milinković ^Vladimir Stojnić, Vladimir Stojnić, Slobodan Tišma, Dragana Dubljević, Bojan Samson, Vladimir Palibrk, Danica Pavlović, Natalija Marković, Marko Paunović, Dragana Mladenović, Nenad Glišić, Ivan Šamija, Dragana Nikolić, Sara Radojković ^ Luka Kurjački, Tanja Marković, DER KOSMONAUT ^TERMITOVA PROTOZOA, Asja Bakić, Ana Zekonja, Nikola Oravec, Ivana Sarić, Emina Marovac, Branislav Oblučar, Tamara Šuškić, Jelena Anđelovski, Marjan Čakarević, BAILOUT, Milan Jovović, Branko Ilić (with Zend Nikare), Dejan Čančarević, Minja Bogavac
jelena anđelovski. je pesnikinja. dramaturškinja. graditeljica POEZIJE U KUĆI. priijateljica=zastava pod kojom stojim. ovo su njezine pesme.
PASOŠKA KONTROLA
Ljudi prolaze pored mene kao vozovi.
Ne mimoilaze me jedino
silovatelji
tabadžije
majki psovači
krvavozubi tragači.
Biraju me na svakoj igranci.
Ko su oni?
Loše pitanje.
Zavrti vam glavu.
Unazad.
Izgubite dobar pravac.
Ko smo mi?
Ko sam ja?
Kad to krene…
Prvo vodite duel debatu u glavi.
Razgovor jedan na jedan.
Vi, vi i vi.
Ili, vi i ljudi.
Vremenom,
zbir članova skupštine i vi.
Previše vas je.
Ko su oni, ko ste vi.
Odlutali ste putem bez kraja i početka.
Povratak je bolan.
Na granici stoje
carinici
poznatiji kao bližnji ljudi
kao policija.
Vide vas kao otišlu.
Znaju za skupštinu u glavi.
Moćno,
prave grimase žaljenja.
Tu je vaša mama.
Ona nije carina
ona je mama.
Kuda je mama pošla na ovoj granici
znate kada se pojave
psihijatri – vojna policija.
Ljudi, psihići i mama (u horu): Pilule joj dajte
pilule su hrana
biće njoj sve bolje
bolje svakog dana! Jea, je!
Vezuju vas u lošem stihu.
Vaša priča postaje složena.
Skupštini se pridružuju životinje,
vrste žele svoje predstavnike.
Ponekad je lavica toliko snažna,
njena rika izlazi iz vas,
ponekad, sranje, na sred ulice.
I ponovo carina
i ponovo kola vojne policije.
Slučajno tu prolaze, tvrdi mama, pa zašto da te ne povezu
