o da. konačno. svi*e smo je znali već napamet, ali evo sad je imamo i u rukama. prva zbirka nenadjebive ljudice asje bakić. MOŽE I KAKTUS, SAMO NEKA BODE. imamo je u rukama, iako je bodljikava i vragolasta. jebiga, neodoljiva je, kao supermen sa sisama. politična, pornografska, ironična, satirična, otrovna, opojna, feministična i opominjuća, poetika asje bakić je VRLO poseban arsenal oružja u razjebavanju stereotipa. i da, asja, zbilja zaslužila si didin orden za hrabrost!
”histerični simptom ne nosi smisao sa sobom, već mu je on pridodat, kao da je prilepljen i za svaki slučaj smisao može biti drugačiji, zavisno od prirode potisnutih misli koje teže da se izraze” S. FREUD
‘’svako putovanje je histerički napad” J. ŠALGO
”histerija, ki je bila včasih povezana s čarnovniškimi procesi, je zdaj postala sestavni del javnega življenja, gledališč in kabaretov, Chat Noir in Folies Bergeres, kjer so pevci, igralci, plesalci in pantomimiki oponašali nenavadne, odsekane in izumetničene gibe histeričnega napada” E. BAHOVEC
”histeričar, samom svojom upitnošću, ‘pravi šupljinu u Drugom’; on svoju želju doživljava upravo kao želju Drugog. to će reći, histeričan subjekt je u osnovi subjekt koji sebi postavlja pitanja sve dok pretpostavlja da Drugi poseduje ključ odgovora, da zna tajnu.” S. ŽIŽEK
ne volim da gulim krompir. nisam sigurna ni da li mogu reći da volim da kuham uopšte. ako moram da biram između kuhanja ili textova ili muzike ili ljubljenja… onda sve pre nego kuhanje. no volim da jedem kuhano. totalno sam navučena i namamljena na zdravu i ukusnu hranu koja bombarduje telo nečim mmmmmm. mmmmmmusaka je jedno od takvih jela, musaka na ivanov način – jer on ima strpljenja za krompir. ivan je majstor za pohovanja i za musake. ono što zovemo musakom, opet, nema veze sa navodno tradicionalnim i izvornim određenjima – jer tradicija i izvornost su nebitni, bitno je da nam hrana pleše na jeziku. musakom zovemo sve što ređamo između redova krompira i zapečemo u rerni. ključna stvar za tu sexy musaku je debljina krompira. to jest tankoća. ivan ume da iseče kolutove krompira VRLO tanko, može i nožem, no on je otkrio brži način pomoću ribeža i one strane koja ima tri proreza. tako tanak krompir kad se zapeče u musaki postaje u gornjem i donjem sloju hrskav, ali svuda sočan i pun ukusa koje dobija od ostalih sastojaka. ova musaku napravljena je od šampinjona, tofua, luka, oraha i začina. od začina dodata je biovegeta, kineska mešavina (koju volimo da dodajemo na sve vrste gljiva) i sremuš (jedan od najboljih začina, medveđi luk – sušeno lišće koje ima miris sličan belom luku). kombinacije i kvantni paketići musaka su uvek drugačiji. obožavamo musake u koje stavljamo ribanu bundevu ili spanać ili blitvu ili karfiol ili ili ili ili ili ili … mixevi začina i ostalih dodataka su također različiti. često sa krompirom i ostalim povrćem stavljamo tofu ili neki drugi biljni sir, a često dodajemo i žitarice. najčešće heljdu. na poslednji red krompira stavljamo sezam ili lanene semenke. ponekad prelijemo paradajz sokom. jedemo ih uz salatu. i ne gubimo vitamin c. to mi je samo omiljena pesma od CAN.
”Možemo definisati našu savremenost u odnosu na maj ‘68, koja još glasi: ostati veran Maju ‘68. Ono što je, iznad svega, presudno jeste održati istorijsku hipotezu sveta oslobođenog od zakona profita i privatnih interesa … Kažu nam: ‘Svet se promenio, znači te reči više ne možete da izgovarate, znate da je to bio jezik zablude i terora’. Ali, ne! Možemo! Moramo! Problem je ostao i mi moramo da možemo da izgovaramo te reči. Na nama je da ih kritikujemo, da im dajemo novi smisao. Mi moramo imati snage da kažemo ‘narod’, ‘radnik’, ‘ukidanje privatne svojine’ itd, a da u sopstvenim očima ne izgledamo staromodno. Moramo da diskutujemo o tim rečima u našem okruženju, među nama. Potrebno je da prekinemo sa jezičkim terorizmom koji nas izručuje neprijateljima. Abdicirati u jeziku, prihvatiti teror koji nam intimno zabranjuje da izgovaramo reči koje nisu deo dominantne pristojnosti, nepodnošljiva je opresija … Glavna vrlina današnjice je hrabrost. Hrabrost ne samo pred policijom, ona će sigurno doći, već hrabrost da zaštitimo i sprovodimo naše ideje, naše principe, i naše reči, da afirmišemo ono šta mislimo, ono što hoćemo i ono što radimo. Recimo to u jednoj reči: potrebna nam je hrabrost ideje. Velike ideje. Budimo ubeđeni da imati veliku ideju nije ni budalasto ni kriminalno. Svet opšteg arogantnog kapitalizma u kome danas živimo vraća nas u 1840e, u vreme rađajućeg kapitalizma gde je imperativ, formulisan od strane Gizoa (Guizot) bio ‘Bogatite se’, što mi prevodimo kao ‘Živite bez ideje’. Moramo reći da se bez ideja ne živi. Moramo reći: ‘Imajte hrabrosti da podržite ideju koja ne može biti drugo do komunistička ideja, u svom generičkom smislu’. Eto zašto ostajemo savremenici Maja ‘68. Na svoj način Maj je izjavio da je život bez ideje nepodnošljiv. Potom se ustalila duga i strašna rezignacija. Danas previše ljudi misli da je živeti za sebe, za svoje interese, neizbežno. Imajmo hrabrosti da se izdvojimo od tih ljudi. Kao što smo ‘68. odbili da prihvatimo imperativ ‘Živi bez ideje’. Kao filozof vam govorim nešto što se ponavlja još od Platona, nešto vrlo jednostavno. Kažem vam da treba živeti sa idejom i da sa tim ubeđenjem počinje ono što zaslužuje da bude nazvano istinska politika.” (iz4 Maj 1968.) (još nešto u Badjuu :: http://pantomimiccarka.wordpress.com/2010/01/07/politika-od-strane-ljudi/ )
obožavam da čitam mariju andrijašević. dok smo ju LILITirali – njeni stihovi su bili najjebozovniji za ponavljanja, beskrajna hipnotisanja. valjda su svi već znali napamet i ja bih tebe. i ja bih tebe, da se razumijemo, jebala do besvijesti. marijine pesme su narativne. strašno zanimljive. brze. i ona kaže o sebi da je brza brza brza. i nepromišljena, paničar. uhhhh. unezverena poezija, puna nekih divnih i strašnih priča, grčeva i tuge, dramatike i istraživanja. kao kad uzmete neki roman i ne možete prestati da čitate, prikovani majstorstvom jezičkih igrarija. sočan i mazni jezik. mekan i oštar. bezobrazan i detinjast. jagodičastobobičast i šik. jebo mater, eto nisi bila u pravu marija, savršeno se osećam ovdje. pod. grudnjakom. broj. odamdesetpet. ce. dok sam ti.
moja omiljena marijina pesma ::
u dva ujutro, gledajući kako puštaju zmajeve
(sakrij se u slušalicu telefonske govornice)
jurim kroz grad. steže me u grlu.
bole me slušalice u ušima.
danas je jednostavno tuđi dan.
njeno lijepo lice, nokti, sise. štajaznam.
san, san, san! zaboravi san! zaboravljam, al’ kurva se po primozgu.
dižeš mi ruke visoko. vješaš me na mesarske kuke.
širiš mi noge. otkopčavaš šlic.
malo si smotan. noge ti klize po zaleđenoj krvi zaklane teladi zbijene
oko nas.
jebat ćeš me, svaki tren, čekam, čekam, čekam…
da bar nisi tako smotan.
boli me u želucu. kiselina priča uspavanke zobenim pahuljicama.
želučani masakr žučnom kiselinom.
pričam bezveze. ja uopće nemam žuć. izrezali su mi je u devetnaestoj.
spremili su sve kamence u jednu finu, bijelu bočicu
koju sam sačuvala u džepu staroga kaputa.
33 želučana asteroida zarobljena u plastici.
sigurno im je bilo da popizde. klaustrofobija.
pa sam ih bacila. da psihički ne obole.
napokon! čuje se kako stenjemo u ogromnoj hladnjači.
puštaš moj glas da se usudi. inače je sasvim neusudben.
grizem ti kosu, obrve, čelo. molim boga da ne prestaneš.
molim boga da se ne odskližeš i ne zabiješ u neku kravu.
jebo mater jesi dobar.
e sad…
razgovaramo na nekoj čistini. ne znam kako smo došli tu.
moj rođak, jehovin svjedok, s druge strane drži neku propovijed.
onaj njegov, iritantan, nazalan glas, provocira razvrat.
razvrat? jel’ neko reko razvrat?
stajem na semaforu. gledam mobitel. šuti i trpi mrak.
stojim, stojim, stojim. iznutra se dešava mučnina.
skroz sam iris henderson. ispričavaš se jer si mi poderao toaletu.
držiš me za ruku. kovrčaš moju kosu oko svog jezika.
match made in heaven – sodoma i gomora.
odrezat ću kosu kako se ne bi ponovilo.
šta da ti kažem.
o čemu da ti pričam – moj bog ne voli da se ja smijem.
ovo je analogno onom vicu kada kinezi viču ‘opet ta riža’ i razvlače oči, istu gestu smo mi radili kada bi nam mama napravila ‘proju’, a mi se bunili što je jedemo učestalo. mada nismo se zbilja bunili, nego više zajebavali mamu.
ono što mi zovemo projom i nije baš proja u onom klasičnom smislu. mada pojma nemam ni šta tačno jeste, ali to nije važno. proja je valjda jelo zapečeno u rerni koje se sastoji od kukuruznog brašna i sira. no. mi smo nazvali ‘projom’ sve, ali bukvalno sve, što smućkamo sa kukuruznim grizom i zapečemo u rerni. to je jedna vrlo ukusna papazjanija, a njena čar je u tome što se napravi brzo, jednostavno i što može da iskorištava hranu koja bi se u suprotnom bacila. da daa. obično sve što nam ostane od nekog jela, šta god da je, smućkamo sa kukuruznim grizom, pospemo integralnim susamom ili lanenim semenkama i zapečemo u rerni.
u ovom videu smo snimili dva ’slučaja’ proje. u prvom nam je od ručka ostao zeleni pire i čorba od kelja. zeleni pire je izmešan pire krompir sa sirovim keljom (izmiksovanim u blenderu). (zeleni pire tu boju naravski dobija svaki put od drugačijeg povrća, može biti i crveni itd.) uglavnom, kukuruzni griz sa malo morske soli smo pomešali sa tim zelenim pireom i ostatkom čorbe od kelja, i sve to stavili u tepsiju, posuli integralnim susamom i zapekli. drugu proju smo napravili sa ostacima dinstanog kupusa i naribanog krompira. dodajemo običnu vodu u griz (jer ne pijemo mleko i to), sve dok ne dobijemo određenu gustinu za pečenje. uglavnom volimo tanju proju, jer je onda hrskavija. i to je to. u ‘proje’ stavljamo razno povrće, koje ne mora uvek biti neki ostatak prethodnog jela, nego po želji, ili tofu sir… bilo šta. čak i testo: ako nam ostane npr. kuhanih špageta, onda ih samo malo isečemo i umešamo sa kukuruznim grizom i evo opet ‘proja’. volimo da je jedemo sa ajvarom. nekad i tofuom. eto. toliko kombinacija koje često udovoljavaju našoj lenjosti u kuhanju, onda i nije čudo da stalno vičemo ‘opet ta proja’.
